Obmanjivanje iluzije
Iz rukopisa mikroeseja PRIČAJUĆI SAMA SA SOBOM
PEČAT DOMAĆE BIBLIOTEKE
Od svega, samo dve knjige su preostale s tim pečatom. Tragovi prvog čoveka i Estetika. Uvažavam znake teksta, bivša biblioteka mi je možda poslala poruku da je čoveku imanentan estetski osećaj. Nisu slučajno samo te dve knjige ostale, od tih par hiljada koliko je bilo. Na njima je upisan rukopis mojih predaka, momenat utiskivanja pečata sa nekim predratnim datumom… Poruka. ’’Znak je ono što se u tom sistemu prepozna kao znak’’, učitavanje značenja, dopisivanje pesme. ’’Tražim znake, ali čega?Šta je predmet mog čitanja? Pokušavam li da pročitam svoju sudbinu…(…)?’’, Bart mi pomaže. Ja u svojoj zaljubljenosti nekadašnjom bibliotekom svoje porodice želim da verujem da mi šalje znak. Znak je, i kad je pogrešan, koncept kojim nam kosmos potvrđuje jedinstvo, spojenosti, pripadanje.
Zanimljivo je posmatrati lica ljudi s kojima se srećete, poznanika i kolega, dok ste npr. u situaciji da se nalazite na istom mestu gde i neko s kim ste imali neku priču, i kad biste prepričavali to nekome – to bi bilo kao kada prepričavate književno delo, izgubilo bi svoja književna svojstva. Tada znak, tj.kod za dekodiranje tog narativa prepoznaje samo taj neko, a ostali u miru teku paralelnim tokovima. Taj komunikacijski sistem unutar tog većeg, javnog, ima svoju poetiku i uvlači vas u neku višu dimenziju, kao da ste još jednom potvrdili ono što volite da nazovete Smislom. Obmanjujete iluziju da postoje uopšte realne spoljnje manifestacije.
OGOLJIVANJE
Uvek ostane dovoljno. Često nazivaju stil Sare Kejn ogoljenim; to ogoljivanje je jedinstven koncentrat burnih emocija. Potreba za upoznavanjem drugih sa sobom. Možda. Potreba da se nema tajni, da sve bude transparentno. Obično potreba za publikom poslovično ide od samoljublja, ali ne; trebalo bi baš suprotno, od suštinske želje za deljenjem. ’’I always speak the truth. Not the whole truth, because there’s no way, to say it all. Saying it all is literally impossible: words fail.’’ (Lakan) Druga važna stvar, po Hokitu, jedna od 16 najvažnijih odlika Jezika jeste prevarication. Dakle, jezik nam je dat, ovakav, da bismo lagali. Zakonitost. Ne treba se bojati ogoljivanja. Ionako i ne umemo da saopštimo unutrašnji žvito (Munen), pa kakve veze ima i ako pokušavamo i želimo.
RESTAURIRANJE
Moj otac. Pomalo osenčen kao Kišov ili Šulcov lik oca, neprisutan. Čekanje ispred jedne restauratorske radnje, po kiši. Figura koja radi u restauratorskoj radnji, koja mi nije majka, ali jeste anima. Tip suprotan pomenutima u Snobizmu,previše predat, previše osetljiv, previše sve. Previše, jednostavno. Glanca prošlost. Čuva vreme, ne traći ga na sadašnjost. Glanca prošlost, popunjava rupe kamenom od sipine kosti. Meša krv u lakove. I sve to, nema poente, kao što umetnost je ’’quite useless’’ (Vajld), ali ima smisla.
ČISTOTA
Naziv moje prve pesme u prvoj zbirci. Pojam koji poseduju samo neki ljudi. Magična, zamamna, kosmička čistota. Nepatvorena otvorenosti ka svemu, u stvari, dozvoljenost svega. Kao kada zamislite nekada ovaj kraj sa koga se mogao videti Dunav; sa Zereka, iz Kralja Petra gore. Čistina. I čistota. Nije upitno da li je neko dobar ili nije, nije to banalna vrlina, nije prostodušnost ili prostosrdačnost, nije ni optimizam ili ljupkost, niti je pitanje da li je neko ljubazan. Bartovo ’’atopično’’ slično je mojoj čistoti, jer ona zaljubljuje, i od naizgled naivnog komplimenta ’’posedovanje čistote’’ možemo lako doći do ’’atopičnosti’’. Čistota nema veze sa smernošću, sa pokornošću, sa inferiornošćui. Nikako ne. Smerno, pokorno, inferiorno je topos.
MIĆA KNJIŽAR
Broj Koraka iz 2004.gde objavljujem prvu priču ikada (koju sam smestila ’’na obali Dunava, u dnu grada’’, dakle na mestu gde sam i sada), obelodanjuje i jedan tekst Jovana Gligorijevića o starom kragujevačkom knjižaru Mići Markoviću, zvanom Mića knjižar. Knjižara ’’Svetlost’’ izgubila je svoj zvanični naziv i u čaršiji bila poznata samo kao ’’Mićina knjižara’’, toliki je bio njegova harizma. Ja se tada, naravno, nisam ni rodila, i znam samo iz čuvenja. Gligorijevićev tekst mi je došao kao poruka, jer je izašao u istom broju gde i moja priča. Slučajnosti… A Mića je bio ujak mog dede, s kojim je deda provodio dosta vremena, baš u toj knjižari. Gligorijević mi jednog jutra, preko savremene komunikacije – chata, kaže ’’poznavao sam Milovana Živkovića, bio je strastveni sakupljač starih knjiga. Pričalo se po gradu da je njegova zbirka prilično dragocena i važna. Znate li šta se desilo s tim knjigama po njegovoj smrti?’’. Ja se smeškam. Mi smo sakupljači vremena, da. I moj deda se zvao Mića, takođe, bili su i imenjaci, odnosno imenjaci po nadimku. Mića knjižar je umro zbog knjižare, kada su je pretvorili u papirnicu i napunili kancalerijskim matrijalom. To nisam znala: pročitala sam u tom članku. Ponosna sam na njegovu smrt, to je martirski gest. Na grobu mu piše Mića knjižar, videla sam taj grob, jer su na istom groblju i moj deda i on. Ja sam, 10 godina posle, napisala par pesama insipirana smrću jedne druge kultne knjižare, u Cetinjskoj 6, i pesma se završavala sa ’’Možda knjižara negde i dalje postoji’’. Zaista, moda sve te stvari koje više ne pulsiraju, u obema ulicama, toj glavnoj kragujevačkoj i ovdašnjoj Cetinjskoj, negde i dalje postoje. Kuvaju se kafe unutra, komešaju ideje, dešavaju neobilčni susreti, a posebno ljubavi, i naravno, preporučuju se knjige. Živo je i besmrtno.
Ta etida bila je afekat
Iz rukopisa poezije KAFA U PET (apokrifna istorija starog kraja)
PIANO
Kako se izvodi to?
Ne, ne mislim na klavirsko izvođenje
Nego na to kako da izvedem
Rečenicu
Kako da izgovorim bilo šta
Kada ćeš toga dana koji je pravi aprilski
Odšetati negde preko Via cardo
Sa nekim NN licima
(Izvini, prestala je etida i zato ne mogu
Dalje da čujem šta misliš, ali evo, ponovo,
Na repeat, da, čujem kako sediš
I čitaš nešto, i veruješ da je to stvarnost,
To što smo u različitim ulicama trenutno,
To što ne slušamo iste etide, to što se možda
Nećemo videti više, ne tako često bar,
Možda, možda nećemo ni retko,
Počinjem gusto da pišem kad god
Naiđu misli spojene jedna s drugom,
Zarezima ih odvajam, slepljene su saćem
I imaju glazuru od gorčine)
Pozvaću te ali
Kako se izvodi to sada?
Šta se kaže na početku razgovora,
Kakav je ton, koji je tempo i dinamika,
A lestvica, dur ili mol, violinski ključ
Mi je nacrtan naopako kada pišem
Za tebe te partiture
Za mene je to sada kao klavirsko izvođenje
Etide broj 5
Nemoguće je
Nestvarno je
Ja ne umem da sviram
Umrljale su nam se boje lica
I mešaju nam se boje očiju
Ne bih da na kraju kažem kako
Je ta etida bila afekat
Kako je sve bilo afekat
Nije trenutak
Nije trenutak
Čuje se da nije trenutak
A bezvremeno je
Ispod je čitav grad, znaš?
Samo treba neko da otkopa
Sve to
I otkrije suncu
Razapni se
Raširi ruke
Lezi na travu u Studentskom parku
Pre nego što postane podzemna garaža
Sačekaj me
I idemo negde na kafu u pet
MIRIS MEMLE I RUŽA (vraćanje sebi)
Hej ali imam ja karte, ne brini,
Za šta
Za dole
Dole je opasno
Nije, videćeš
Povedeš me za ruku sa iskrzanim ulaznicama u džepu,
Godinama ih nisi koristila a kad se jednom dobiju,
Ne prestaje im rok trajanja, preklapaš me
Rukama, usnama, mislima
Hej ali imam ja karte
Odjekuje i dalje, dole, jer
Šta mi gore govorimo teško je i vremena treba dok
Odjek prestane, hod ti je mek, moj je nesiguran,
Je l’ ovo neko alternativno pozorište?
Na neki način
Piše na njima čak, naša imena i status u nebeskom arhivu,
Naš broj, liči na oznaku za beskonačnost, tako ja to tumačim,
Tako i ti to vidiš, a sa strane si nonšalantno zapisala nešto,
Na primer, namirnice za pijacu ili bakalnicu,
Nonšalantno, kao da nije reč o zauvek,
Napisala bih pesmu ovde, ali ne nalazim reči koje bi rekle
Sve to, a ti mi kažeš da ne brinem, da samo udišem
Miris memle i ruža, i pokušam da zapišem na drugoj strani
Ulaznice, koja je bela, sasvim bela, kao papir za školski sastav,
Možemo li izaći odavde?
Kad god, važno je samo da vidiš kako to sve izgleda.
Nismo mrtve drage, ali i da jesmo…ovo zaista
Liči na sve što sam ja maštala, pogodila si, kao uvek,
Ovo je možda moj unutrašnji dom, onaj iz kog su me izgnali,
Kao neke druge iz raja. Moj Eden miriše na memlu
Iz tog haustora, znaš. Poprskan ružinom vodom i
Mešavinom začina koje stavljaš u jelo.
Lomim se dok koračam tom ulicom,
Iz koje se ulazi u moj dom.
Jesi li izgubila ulaznice?
Ili si ih poslala poštom ka meni, ali su se izgubile usput?
Bojim se, bojim se da neće važiti ako ih izvučeš iz džepa,
Onog dubokog u farmerkama, obeljenim onim, onim ispod
Kojih ne nosiš čarape ni zimi,
Da bih dok padaju na pod, u njima našla zgužvane, pocrnele, pobledele
ulaznice. Onda si ih prosto izvukla i pošle smo.
Ne brini, ja dobro znam put
SOLUNSKA
Do knjižare ima preko trista
Koraka.
Mnogo više nego što sam spremna da pređem
-jer znaš- ja ne volim da pešačim dugo. Ja ne idem
U prirodu tek tako, da bih se ’’odmorila’’, ’’pobegla’’,
Da bih pokazala svu svoju urbanu toleranciju, sažaljivost,
Ja sam salonski fašista, po svim zakonima
Zločinaca i tlačitelja. Potcenjujem tvoj razigrani posao.
Ja sam u odnosu na to mrtvozornik, tako ispada.
Ali me razgavi kako živiš, i dalje, u svetu nepostojeće nevinosti.
A ja koračam, što dublje, što podzemnije, do knjižare
Čije radno vreme niko ne zna jer su knjižari ležerni;
Kafić u blizini je uvek pun ikao retko ko zna za njega.
Nije to nedostajanje, dear, to je nemoćno koračanje
Po ulicama, sa mnogo skretanja, to je rubna teritorija
Između ludila, smrti i voljenja svega, zakon horizontalne gravitacije.
To je kada baš ništa ne fali, a baš ništa ne može da zameni
Tu sliku koja je pocepana, slučajno.
Kao kad sam jutros razbila omiljenu čašu za vino,
Dok sam sanjiva otvarala prozor sobe.
Ne znam mnogo o Solunskoj.
Osim pokoje kapije, zarđalo kovano gvožđe,
Uveli svadbeni venci, i psi lutalice.
I preteći ton Dunava, koji se ne vidi.
Sofija Živković (1985), novinar dnevnog lista Danas i doktorand na Filološkom fakultetu (gde je i diplomirala Srpski jezik i književnost sa opštom lingvistikom). Objavljivala književnu kritiku, poeziju, priče i eseje u Književnom listu, Koracima, Poljima, Sveskama, Povelji, Stanju stvari, BKG-u, Književnom magazinu, Beogradskom književnom časopisu, Agonu… Posebno ponosna na svoje ušešće na projektu Mapa Savamale 1914, koja je bila nominovana za evropsku nagradu Gruntvig, ali i na svoju davnu, skoro adolescentsku, nominaciju za Brankovu nagradu. Osnivač je i (mada ne voli ovu reč) književnog magazina No Rules (norulesmagazine.com).
